Žika Radenković – Ćitič, Čivija ili Lepi Brenko, poznat je u estradnim krugovima Beograda starije generacije. Vazda je tako i bilo – u svom selu nikada nisi mogao biti prvi. Poslednjih dvadesetak godina, narodni umetnik i čuvar izvornog stvaralaštva, ali i sam autor mnogih melodija i stihova, g-din Žika se posvetio svom gradu, selu odakle je potekao i ljudima iz svoje branše. No, „ne leži vraže“…kada se čovek najmanje nada i kada misli da se to dešava samo drugima, stigla je bolest. Podmukla i naprasna, zahtevala je hitnu intervenciju i naš žustri, u hodu uvek hitar, sa torbicom na ramenu, Lepi Brenko, ostao je bez obe noge iznad kolena i bez malog i domalog prsta na obema rukama. Žika je, posle operacije na VMA, smešten u Domu za stara i iznemogla lica u Knjaževcu.

JA-SAM-TAJ
Vazduh je bio težak i opor u hodnicima po kojima su se šetala lica, izborana vremenom, brigom i odsustvom zdravlja. Seta u očima i prazni pogledi, naterali su me da uzdahnem i sažalim se nad sudbinama tih ljudi. U krevetu, sitan na prvi pogled, ležao je Žika, sa onom istom grimasom i osmehom po čemu sam ga oduvek poznavao. Bio je veseo, bez obzira na muku u kojoj se našao i onda je usledio razgovor, „od kraj“, kako bi se torlački reklo – od početka.

Osmog februara 1935. godine, Ćitič je rođen u selu Jalovik Izvor, u Budžaku, najsiromašnijem kraju knjaževačke opštine. Doduše, selo je tada imalo oko 600 kuća i narod je živeo, rađao se i umirao, onako kako su to ljudska i Božja načela nalagala. Ostao je bez majke u petoj godini života, te je kasnije, kako mi je sam rekao, u muzici tražio zauvek izgubljenu majčinu ljubav i toplinu. Živeo je sa ocem, sestrom i bratom od strica, koga je uvek smatrao za najrođenijeg. Mesni narodni odbor ga je1948. godine uzeo da uči za „ćatu“, jer je imao lep rukopis, a onda je iste godine stigla ponuda od rudnika „Dobra sreća“ iz Vine za školovanje u Rudarskoj školi.

zika

Mi deca siromašnih roditelja, nas sedam-osam, prihvatilo je odlazak na školovanje i tada u kamionu, koga su seljani imali priliku prvi put da vide, odlazimo u rudarsko naselje Vinu. Poludivlji i uplašeni, po prvi put smo slušali radio, osetili čari električne energije, ali i bežali iz bioskopa, kada je u sceni sovjetskog filma „Voz ide na istok“, ista parna „skalamerija“ htela da nas, sve odreda, satre i pogazi – uz grohotan smeh seća se Žika, a onda ističe da je najvažniji trag u njegovom životu ostavio čaroban zvuk koga su prvog jutra čuli sa rudarskog razglasa. Bila je to frula Save Jeremića, koji je 1953. godine proglašen za Prvu frulu sveta. Tri godine provodi na školovanju u Vini, a onda beži sa mature, ne želeći da radi u rudniku. Želeo je nešto drugo, što će ga pratiti celog života – muziku.

Bio je član foklora i pozorišta „Petar Čolović – Peša“, ali i solista na spomenutom razglasu u rudniku „Dobra sreća“ u Vini, gde je rudare, posle izlaska iz jame, zajedno sa harmonikašem Neškom Milojkovićem i pevačima Dušicom Gavrilović i Dervišem Hadžićem, uveseljavao i život činio lepšim. Slušajući ga, u glavi sam već video scene iz antologijskog filma „Petrijin venac“ i monologe proslavljene Mirjane Karanović.

Vratio sam se u selo i pomalo na prevaru, kupio u selu Manojlica, u svrljiškom kraju, moj prvi klarinet. Rekao sam ujaku da me je otac poslao po pare za neku njivu i eto…vraćajući se u moje selo, u Jalovik Izvor, naučio sam, sećajući se rasporeda prstiju mog učitelja, melodiju „Turski rastanak“, a posle dane i dane provodio u podrumu, vežbajući i skrivajući se od ukućana. Na Bogojavljanje, 1952. godine, siđoh u selo na igranku, čuh u kafani da neko svira harmoniku, kad, gle čuda, beše to moj školski drug Ljuba. Ni manje harmonike, ni većih i ozbiljnih melodija. Sakrio sam klarinet ispod kaputa i krišom ga pokazao drugaru. Razgoračio je oči i…svirka je počela – priča mi u jednom dahu Žika, uz setu u očima i osmeh na usnama.

Onda su krenule svirke po narodnim veseljima i rad sa Duškom Burdimcem, a posle vojske, gde je sviranje usavršio, i tezge po Knjaževcu i okolini. Varoška „estrada“ se te 1958. okupljala u kafani „Pariz“, na mestu gde je dvadesetak godina kasnije sagrađena sadašnja Robna kuća „Beograd“. Tu se cenkalo i ugovarao muzikantski posao, ali i razgovaralo o muzici i svemo onome što prati taj rad.

ZR

Žika 1960. godine kupuje harmoniku i odlazi kod Miodraga Todorovića „Krnjevca“ na školovanje. Zajedno sa 25 učenika i naš Žika je savladao note, za svega 6 meseci i na ponudu popularnog Mije da ostane kod njega, odlučuje da ide dalje, jer je kupio gajde i poželeo da bude multi-instrumentalista. Tada je snimio i par amaterskih snimaka za Radio Beograd i rešen da kupi novu, bolju harmoniku, odlazi u zgradu „Politike“, ne bi li dao, za to vreme, oglas čudne sadržine: „Molim ljude dobre volje da mi daju na zajam novac, koliko mogu i žele, zbog namere da kupim harmoniku. U potpisu – Žika Radenković – Ćitič, selo Jalovik Izvor, zadnja pošta Kalna“. Zora Korać, tadašnja urednica našeg renomiranog lista se toliko oduševila, da je naredila da se deset dana ovog oglasa ne naplati. Novac je stigao sa svih strana i junak ove priče kupuje harmoniku italijanske proizvodnje “Skandali“.

Štampanje plakata sa naslovom „Veče narodnih pesama i humora – izvodi Žika Radenković – Ćitič sa svojim ansamblom“ i štampanje Pesmarice sa autorskim pesmama, predstavlja početak umetničke i koncertne karijere ovog čoveka. Za dve godine, održano je bezbroj koncerata u Beloj Palanci, Pirotu, Svrljigu i Knjaževcu i selima u tim opštinama. Istovremeno je svirao, u pauzama, i po svadbama, ispraćajima i ostalim narodnim veseljima.

Sa koferom punim instrumentima, 1965. godine, odlazi u Beograd, gde je već bio poznat, ali samo po imenu i delima, i to u krugovima bliskim estradi i RTV Beograd. Učlanjuje se u Udruženje estradnih umetnika, čiji je predsednik tada bio Mile Bogdanović, a onda odlazi u prostorije „Ekspres Politike“, koji o njemu objavljuju tekst „Slava je ostala daleko“. Sa jednom ceduljicom, koju mu je dao tadašnji muzički urednik PGP RTB, odlazi do urednika na RTV Beograd i tu se „vrata raja“ otvaraju – uz orkestar Radio Beograda počinje da vežba i uskoro učestvuje u emisiji „Potpuri narodnih kola i pesama – izvodi Žika Radenković – Ćitič“ , ali i snima, za tada prestižne „Filmske novosti“ žurnal, u trajanju od tri i po minuta (pouka za mlade – tih godina se žurnal emitovao u bioskopima Jugoslavije pre projekcije svakog filma). Mnogi tonski zapisi ostali su u stalnoj arhivi Radio Beograda, a najpoznatiji su „Veselo jutro“ (dugo bila špica Jutarnjeg programa Radio Beograda) i „Staroplaninsko“, kolo na gajdama (desetak godina zaštitni znak emisije sa željama slušalaca na talasima Radio Niša).

LB

Žika u Minhenu 1984. godine, na nekom od svojih nastupa našoj dojaspori, sasvim slučajno upoznaje, tada na vrhuncu popularnosti, Fahretu Jahić „Lepu Brenu“ i orkestar „Slatki greh“, te ga i tada vispreni Saša Popović angažuje i Žika dve godine biva stalni član ove muzičke i scenske ekspedicije. Tako dobija nadimak Lepi Brenko, kako ga knjaževčani i najviše znaju. Sa još jednom folk zvezdom, Draganom Mirković, nekih mesec dana, boravio je 1991. godine u Bugarskoj.

Posle svih tih putešestvija, vraća se u svoj grad, nesebično uzimajući učešće na svim događajima po gradu i selima, zabavljajući ljude muzikom i svojim specifičnim humorom. Manifestaciju „Sabor na Panadžur“ u Jalovik Izvoru, priredbu koja je ušla u kalendar turističko – kulturnih događaja opštine Knjaževac, osniva 1996. godine.

– Ne predajem se! Sa tri prsta na rukama i dalje mogu da sviram klarinet, frulu i harmoniku, da se šalim sa ljudima i radujem životu – poručuje Ćitič na kraju razgovora , a sve nas stavlja u poziciju da ipak – stavimo prst na čelo!

Autor: S.T.