Za nekog kome su groblja maltene fetiš, kao što je moja malenkost, istočna Srbija, konkretno Timočka krajina, još konkretnije selo Osnić kod Boljevca je idealna destinacija. Na dva tamošnja groblja se, pored, običnih grobova sa izrezbarenim starinskim krstovima i novim „fabričkim“, nalaze i nesvakdidašnje grobnice poput kućica. Čitava malecka naselja u tišini što se prostire u nedogled.

Neke od njih su kao iz bajke „Ivica i Marica“, neke solidno zidane od cigle, a neke nalik brvnarama. A sve pitoreskne, naoko ničim tu pripadajuće.

Ovaj običaj je drugačiji od podizanja luksuznih kapela na Mokroluškom groblju i sličnim nadomak gradova. Ovde, u Osniću, običaj datira s početka devedesetih prošlog veka, a mislim da je povezan sa vlaškim verovanjem. Da čovek vaskrsava i telom, kao i dušom, pa nakon smrti potrebuje odela, hranu, svakodnevne rekvizite kao što su tašna ili naočare, pa zašto bi krov nad glavom bio iznimka?

Graditelji takvih objekata negiraju svoju veru u život posle smrti ali, možda ih je sramota da priznaju. Da, nakon decenija provedenih u Nemačkoj ili drugde na Zapadu, i dalje upražnjavaju rituale svojih predaka, samo obeležene višim standardom.

Ali, to je tek pretpostavka laika. Objašnjenje meštana je da oni „od muke nisu znali šta treba da urade“. Jer ti, maltene stoprocentno pečalbari, ili savremenim rečnikom – gasterbajteri, izgubili su sinove ili kćeri. Pa im mesto večnog počinka obeležili nešto kao garsonjerama.

Unutra je uvek mermerni spomenik, sa slikom i „pozlaćenim“ natpisom, astal i par stolica, ali u grobnici Končatović Zaviše, preminulog u najplodnijim godinama, smešteno je celokupno pokućstvo. Moderno sedamdesetih godina, sa sve tepihom i uredno ostavljenim papučama. Sivkasto je i sumorno, nema Zaviše da sedne na krevet, popije kaficu izjutra. Ili pre rakijicu, kako sugeriše izgravirana slika i prilika na ploči ispred kuć(ic)e.

Malo je čudna, predimenzionirana ruka podiže čašicu da nazdravi. Pesmica pored govori o tome kako je Zaviša „voleo život koji mu se dade“, „uvek vedar i neumoran do zadnjeg daha“. Ali se sudbina isprečila da dočeka starost. „Kapljica“ više je i pripomogla da se auto zakuca, ali o tome otac Milivoje ne govori.

Kaže samo da je njegov sin krenuo u Paraćin „na veselje“. A završio u beloj kućici na proplanku iznad sela.

Kud mu kupi nov, novcijat kadet, „još neocarinjen“, otac kao da oseća krivicu. Zaviša se njime zabio u neosvetljenu prikolicu traktora. „Posle sam poklonio auto, carini“, nedostatak logike očevog poteza pokriva simbolika.

Milivoje, obučen kao evropski gospodin, tada je bio rudar u Esenu. Nije imao sreće da sve vreme radi za nemačku firmu, već delom i za „našu“ – slovenačku. Pa sad prima „dvojezičnu penziju“. Dovoljnu.

On i „njegova baba“ bili su ludi od bola kad je Zaviša stradao. Grobnicu nisu digli „da se diče, to treba svi da znaju“. Već – nisu znali šta će od sebe.

Bio je novembar, „sneg ovoliki“, pokazuje do iznad kolena. Zavišu su prvo pokopali u običnu raku, sa sve kaučem.

Ovo je zgodno mesto da ga pitam – zašto kauč? Ali, nekako mi neukusno, skroz neumesno, ma koliko se čudila.

Tek posle su sazidali kućicu, opremili je, sinu „namenuli“ satove i druge sitnice koje je voleo. A lopovi obili grobnicu i satove odneli. „Mislili su da tu krijem pare“, siguran je Milivoje, nakon istrage policije. Ko drugi, nego „njegov neki seljak“, upućen u imovno stanje Končatovića? Trag obijanja je još uvek vidljiv.

Godine su prošle od sinovljeve smrti, a bol malo uminuo, koliko može da prođe tuga za premunulim detetom. Srećom, pa im je Zaviša ostavio dve unučice, sad već udate.

U skladu sa osećanjem Vlaha da su u nekoj vrsti zajednice sa svojim mrtvima, Milivoje mi „predstavlja“ celokupnu rodbinu ovde sahranjenu, na način koji ne odskače od proseka. Upućuje me u njihove životne priče, a posebno u sudbinu Žurkić Nebojše. Što počiva u obližnjoj, možda i nešto većoj građevini od Zavišine.

Nebojša i Zaviša su bili drugovi, zajedno u kolima kad je prvi poginuo. Samo par godina posle, i on je stradao. „Ubio ga komšija, pa onda sebe“, objašnjava bivši rudar. Iako duboko u sedamdesetim, dobro se drži, jer je „stalno u pokretu“, što svima preporučuje. Pa i „njegovoj babi“, ali, ona se vazda mota po kući. „Zato je sve boli“, dodaje saosećajno, ali nekako i „proročki“.

Kao na nekom uvrnutom poselu, saznajem detalje i o drugim Zavišinim „komšijama“. O tamo nekom „što je isto ubiven“. Dilovao je devize, pa ga nazovi stranka, umesto u Bor, odvukla u Brestovačku banju. Sredila i njega i suvozača sa po jednim hicem u potiljak. Prostodušni čovek ne sudi, već ovaj biznis naziva „možda malo nečistim“. A očito i opasnim.

Grobnica „ubivenog“ je natrkrivena nadstrešnicom. Za nešto više se ili nije imalo para, ili potrebe.

Moram da priznam da sam svojski podozrevala da će neko biti tako prijatan na ovakvom mestu, kao što je bio Milivoje. Da će bez zadrške pričati o svemu, pa makar i nekom ko „istražuje vlaške običaje“. Kako nas je Zavišinom ocu predstavila meštanka Ivanka Lazarević.

Ali, Ivanka je pravi stručnjak za komunikaciju, i sa živima, i sa mrtvima. Njen posao, ili više misija je pevanje na „pomanama“ (pomenima). Jedna je od malobrojnih „pevica“, pa je zovu u maltene svaku kuću gde neko „ne umre na sveću“. Tačnije, ne u porodičnom krugu, uz domaće rituale, već postrada iznenadno. Ili izdahne u bolnici.

Stoga je upućena u sve tajne sahranjenih na oba osnićka groblja, pa nas vodi i na ono drugo. Tu počiva jedna devojka, čiji su roditelji i započeli praksu zidanja grobnica – kuća. U stvari, prva je bila porodica dečka koji je poginuo na ratištu, ispravlja se Ivanka. Predali im ga „u kesu“, tako su ga i sahranili, nikad do kraja ubeđeni da je to stvarno bio on.

„Godinama su ga čekali. Sve – sad će da se pojavi“, objašnjava. Posle se, na svu muku, pojavio neko tvrdeći da ga je video. „Prava trauma“, saoseća Ivanka. Ali, ako se ikad zaista vrati, čeka ga beli „stančić“. Znaće koliko je nedostajao svojima po gomilama venaca sa raznobojnim plastičnim laticama.

Plastika je trajnija i služi da i zimi groblje deluje živo, posećeno. Sad već kreću kukureci, „najskuplji na onom svetu“, jer su prvi cvetovi. Sve to Ivanka govori dok „namenjuje“ žuto-zeleni buketić svom pokojnom suprugu. Pod lepim, ali savremenim spomenikom.

Našu novinarsku pažnju više mame zgradice. U grobnicu one sirote devojke koja je poginula u Švajcarskoj, kako se čini Ivank, nećemo danas ući iz krajnje praktičnih razloga. Na našu nesreću, a još više sopstvenu, devojčin otac baš nedeljom obilazi svoju ženu u staračkom domu, valjda u Negotinu.

Da njen slučaj nije toliko težak, našao bi se neko iz Osnića da staricu pripazi. Ovako joj treba profesionalna nega, a suprug dvaput nedeljno doprema potrebno.

Zato u devojčin „hram“ gledamo kroz prozore. Veći deo kućice zauzima grobna ploča, ostatak je popunjen stolom, stolicama i bezbrojnim vencima. Nije tako interesantno kao kod Zaviše, zaključujemo novinarski – „šakalski“.

Druga kuća nas više intrigira, sa čipkastim ukrasom na krovu. Slične su i zavesice koje isprepleće cvetna lozica (od plastike). Ukrasi su i unutra, novogodišnji i svakodnevni. Sve je tako lepo i medeno, da poželiš da se preseliš.

Ako je, kao sada, put raskravljen blatom, pred ulazom je starinski metalni „čistač“ koji britkom ivicom skida kaljugu. Utisak dobrodošlice daju i poređane saksije. Biljke čekaju jače zrake sunca da zazelene, zablistaju.

Brvnarica je, pak, otvorena, samo reza namaknuta. Ali, inventar je pohaban, kao i spoljašnjost. Naš vodič, začudo, ne zna detalje o neimarima drvenog objekta. Ali, mnogo toga drugog joj je poznato.

Tako i na ovom, drugom groblju koje ima opravdanje što je „Osnić mali, ali razuđen“, slušamo priče o pokojnicima. Što je nama naročito, posebno je i selu, pa nam i Ivanka otkriva crnu hroniku lokalnih ubistava i samoubistava.

Nekad je to što je žena bila „šarena“, tačnije, varala muža, pa digla ruku na sebe, ili joj muž presudio. Nekad je povod do dana današnjeg ostao nerazjašnjen. Kod umrlih prirodnim putem, uvek je prisutna fotografija iz najlepših dana, a često i onaj ljupki, naivni crtež na uglačanom mermeru.

Grobljanski biznis je vrlo razvijen u ovom kraju, shodno odnosu prema mrtvima. A poslovna politika prilagođena dubini džepa. Tako, ulepšavanje za nas – večnog boravišta, a za Vlahe – tek ovozemaljskog spomena, košta od 50 do blizu 1000 evra.

Ima među tim preduzimačima i prevaranata, ne propušta da primeti Ivanka. Pa da ti ponudi jedno, a ispostavi nešto sasvim drugo. Vidi se da je još po malo kivna na sebe što je, iako iskusna, jednom takvom nasela.

Seljani se, baš kao i građani, boje da njihovi potomci neće s primerenim dignitetom da ih tretiraju kad se upokoje. Zato grobnice prave za života, dodaju, menjaju planiraju. Ivanka će, recimo, da postavi još jedan krst, i srce između muža i sebe.

Za skupoću ne mari, baš kao ni ostali. Uzajmiće se, prodaće tele, smisliće već nešto. „Mi Vlasi za to dajemo poslednji dinar“, kaže, ne bez ponosa. Pa makar posle gladovali. Takav je njihov odnos sa mrtvima.

Preskačemo kamare posečenog šiblja, jer kako opština, tako i mesna zajednica, ne dele osećanja meštana. Zato krči svako na svoju ruku, a malo ko zapušta, čekajući intervenciju nadležnih.

„Ovo mu dođe kao neki izlet“, komentarišem, ulazeći u kola. Ivanka odobrava, kao i Dušan. Sunce se smeje sa visina našoj trenutačnosti. I, čini se, s nama raduje što umemo da prepoznamo lepotu u nečem što je većini odbojno. Ali, strah od smrti je čudo i dejstvuje na razne načine.

(Izvor: Vice.com)