Prenosimo vam u celosti priču koju je na svom blogu objavio Milan Stojiljković – turista koji je iz Donje Trnave, biciklom sa svojim prijateljem doputovao u Knjaževac. Pročitajte kako je to bilo…

Ispričaću vam priču o tome kako su dvojica mladića nepromišljeno krenuli na delek put, biciklima, kako su sretali interesante ljude i njihove priče, nailazili na zanimljiva mesta i doživljavali svašta nešto što ih je snašlo na tom putu, putu do Knjaževca.

Dogovor za put…

Nismo se videli dve nedelje, prošli vikend nismo vozili, a dogovora za ovonedeljnu vožnju nije bilo, osim što sam ja objavio fotku sa mapom na Fejsbuku, a Živko je to samo lajkovao. Čuli smo se veče pred put i potvrdili da ćemo krenuti u 5h, a tek ujutru, kada smo krenuli, počeli smo da gledamo mapu i da raspravljamo gde je najbolje ići. „Ok, idemo za Knjaževac, ali idemo preko Svrljiga“ – rekao je Živko. „Da, ali zar nije bolje da idemo na Sokobanju, pa na Boljevac, pa onda do Zaječara, a nazad za Knjaževac, pa tek onda u Svrljig“ – predložio sam ja, mrtav ozbiljan, sada mi smešno. Živko je to sa odobravanjem pristao, a onda sam ja krenuo da se dvoumim: „Ali ipak je bolje da ne idemo toliko daleko, pa da ostavimo Zaječar za drugi put, a sada da osvojimo Boljevac?“ I Živko, i ja, krenuli smo da bivamo sve zbunjeniji. Sve vreme vozimo, a vremena za odlučivanje je sve manje, jer je Vele Poljeprekretnica gde moramo da znamo kuda idemo. I konačno, presekli smo, idemo u Knjaževac preko Radmirovca – Svrljig.

Vozili smo uzbrdo kilometrima i kilometrima, i kilometrima… Za nama su ostajali Topilo, Kravlje, Popšica, Radmirovac, a onda još 10-ak kilometara i ulazimo u Beli Potok. Između Belog Potoka i Galibabinca postoji čuveni žuti most. Kažu ljudi ovde da je to ukleto mesto. Tu se noću pojavljuje neka svetlost, čuju se svakojaki krici i zvuci i tako… Nismo imali prilike da tu prođemo noću, na našu sreću. Selo je veliko, za vreme II svetskog rata imalo je 1500 stanovnika, izgleda kao slovo „S“ – podeljeno u dve mahale – gornja i donja mala. (mahala = mala). Prvu polovinu slova „S“ prolazimo i dolazimo do centra, još uvek nismo sreli ni jednog čoveka. Izgleda u najmanju ruku jezivo. Tuga živa, čovek samo da sedne i da gleda onaj pustoš, a sve ono je vekovima stvarano, da zamišlja neko vreme i neke ljude koji su u njemu živeli. U centru je ogroman kameni, kao tvrđava, Dom kulture, crkva, nekadašnja zadruga, prodavnica koja radi dvokratno (od 10 do 12h pa naveče od 19-20h), autobusi ovde ne idu. Najbliži grad je Knjaževac, 21 kilometar, od toga 3-4 km uzbrdo i onda samo pad do grada. Prešli smo i tu drugu polovinu sela, kompletna gazdinstva stoje prazna, po negde se vidi po koja domaća životinja, pa nagađamo da tu neko živi. Tek na izglazu iz samog sela ugledasmo, u dvorištu jedne kuće od blata, gospođu koja bere cveće. „Otkud biciklisti ovde?!“ doviknula je.„Belopotočani li ste?“ nastavila je. Objasnili smo ko smo, odakle smo i pitali je za dalji put i nešto više o selu, ali pre nego da bilo šta odgovori rekla je: „Ja nisam odavde, došla sam na trpezu, i ja radim u Jastrebac!“ Zaneseni od sreće jer smo saznali njenu firmu, nastavili smo dalje. Krenuo je taj dugo čekani pad. „Vidimo se za sat vremena u Knjaževcu!“ dobacio sam ja, u nadi da ćemo se po proračunu toliko spuštati do grada. Živko je odjurio prema dole, ja pustio da napravimo neko rastojanje i onda krenuo. 10-ak minuta sam se spuštao i razmišljao kako je ovo najbolji spust ikada. Put je asfaltiran, ali dosta tesan.Prošli smo skretanje za selo Svrljiška Topla. Inače sve vreme na putu i oko njega su raznobojni leptiri i gusenice koje pretenduju da to postanu. Čini se da jedva čekaju da se otvore i polete, te zaplešu sa ostalima. U početku sam ih izbegavao bajkom, ali to je uzaludan posao, jer ih je na stonitine i stotine, i svuda. I cela ta idila beše super još par minuta, a onda sam začuo zvuk ispod bajka, kao da sam zgazio poskoka, poče nešto da šišti i pišti. Dve sekunde nakon toga mi je bilo jasno da je to ipak moja guma. Ispustila je skroz. Oštro kamenje koje je sve vreme prisutno na putu, ali ne od odrona, iako su uglavnom pored puta bile stene, već kao deo puta. Uglavnom je voda koja se slivala sa tih stena i dalje jurcala dole u ponor, bila krivac za takav put. Dalja vožnja bila je nemoguća. Imali smo pumpu i alat, ali nismo poneli lepak, zašto i kako, ne znam, valjda zato što nismo normalni… 🙂 A da nisam normalan svedoči i činjenica da sam odmah kada sam shvatio to počeo da pevam „Šoferska je tuga pregolma, puče guma, a rezerve nema.“ E, onda sam hodao i hodao, sunce je pržilo i pržilo, a meni se sve manje pevalo.

Iza krivine iz koje sam izlazio ugledao sam skretanje za seloVasilj i Živka kako me čeka sa facom „:)“, a onda kada je shvatio o čemu se radi, istu je promenio na ovakvu „:(„. Usledila je dilema, da li ići u selo i tražiti pomoć tj. lepak za gumu ili nastaviti dalje pešaka i potražiti pomoć prijatelja i vulkanizera. Odlučili smo se za ovu drugu opciju. Pomoć prijatelja nije urodila plodom, jer su isti bili na poslu, a vulkanizera smo pronašli, ali, ali, ali tek nakon 18 kilometara guranja bicikla na najvećem suncu. Nigde nikoga nema, samo put, leptiri i vrućina. Na pola puta, pravo da vam kažem, došlo mi da se, kako kaže jedan moj prijatelj, „tresnem od zemlju„, ali znao sam da moram napred. U jednom trenutku se gubi i signal za telefon.

Prolazimo skretanje za Glogovac i još neko selo na slovo „Š“, nisam bio u stanju da pamtim imena. Nakon 2 i nešto sata, stigli smo u grad i prvo što smo potražili bio je vulkanizer. Majstor je bio jako zauzet i reko je da ćemo morati mnogo da čekamo, a nakon što smo mu objasnili odakle dolazimo, rekao je: „Ja sam bio pet puta u Niš, znam Niš, ima Kalča tamo, ima železnička, ima Tvrđavski most, staneš kod most, možeš da ideš i desno i levo i napred, a nazad ulaziš u tvrđavu, i tako…“ Onda je krenuo da radi našu gumu i krenuo usput da nas rešeta pitanjima: „Je l’ znate vi momci kolko košta povratna karta Knjaževac-Paraćin?“ Počeli smo da pogađamo, i kada smo pogodili, krenuo je sa sledećim pitanjima u nizu: „A od Knjaževac do Beograd preko Zaječar, povratna, kolko je? A od Knjaževac do Beograd preko Niš? ...“ „A znate li jednu devojku Jelenu iz Niš?“ I napokon je završio. Platili smo 150 dinara, ali je naglasio da nije trajno rešenje, ali da se nada da će da izdrži put za nazad. Onda smo prošetali Knjaževcom, prelepim gradićem. Uveliko se gradi i radi sami centar grada, spremaju se za avgust kada je veliki vašar, praznik i festival ovde. Inače i sada je vašar, a i još nekoliko puta godišnje. Otišli smo do velikog parka gde je bila bašta hotela „Timok“ i seli na ručak. Oprostite na ispisivanju menija, ali moram: domaća supa, bečka šnicla, pomfrit, kupus salata i dve lepinje. To sve, verovali ili ne košta 200,oo dinara i slovima DVE STOTINE DINARA. Onda smo se našli sa drugom Nikićem, popili kafu, odmorili od ručka i nastavili ka Rgoštu.

Rgošte

Rgošte je selo na par kilometara od Knjaževca. Ima 319 stanovnika i sve ih je manje i manje. Mislim da ne mogu da kažem da je ovo selo predivno, iako tako mislim, jer kada je ono u pitanju, ja sam previše subjektivan. Za ovo mesto me vežu divne uspomene na 2001. 2002. i 2008. godinu, kada smo kampovali tamo. Na mestu gde mi je nekad stajao šator, sada su ljuljaške i klackalice, pored staze i drvoredi, rečno korito je uređeno, napravljeni su letnjikovci, klupice, plaža pored prirodnog bazena na otvorenom je izbetonirana, ma prelepo mesto, i lekovito, pa veliki broj kupača ovde dolazi baš zbog toga, a ima i onih koji uživaju u skakanju sa stena u vodu. Preko Timoka je viseći most, znam da smo mnogo voleli da idemo preko njega, bio je sav nikakav i zarđao, a sada je narandžast, osvežen i ojačan. Na mestu gde nam je bila logorska vatra, sada je letnji bar. U stenama na bazenu stoji zidni sat i slika bogorodice. Pokušali smo da nadjemo logiku za to, a onda se oglasio stariji bračni par koji se tu kupao. Kažu da su nekoliko puta postavljali sat, valjda ovi iz mesne zajednice, koji se, vidi se, baš trude oko svog mesta, ali da ga uvek ukradu. Od kada su stavili bogorodicu pored njega, niko ga ne dira i sada je obezbedjen od lopova, a inače služi da kupači zapamte vreme kada su ušli, jer je ograničenje boravka u vodi 30 minuta, kako kažu, rekli lekari. Tu smo se malo probrčkali, proćaskali sa ostalim kupačima pa krenuli nazad, iako nam se jako ostajalo. Put nas je zvao, pred nama je bilo novih 70-ak kilometara. U povratku sam spazio stenu koja mi je vratila sećanja sa tih kampova preko karate kluba Kobra. Setih se Bojana Duha – trenera nam, koji nas uči da koristimo alpinističko uže i tehnike penjanja. Sećam se Dragančeta, malog plavog, a crnog od sunca, kako mu glavica viri iza stene i pomno sluša trenera. Sećam se Andrije koji prvi u redu stoji za penjanje jer on prosto mora da bude prvi. A onda su tu i Ž, i Žuća, i Toma, i Šilje, i Jovana i svi neki silni dragi likovi sa kojima sam i dan danas uglavnom u kontaktu, a dragi su i oni o kojima nemam pojma gde su i šta su sada. Setih se Jovićke i priče o kuma Kenti „Klekni i uzmi ga“ – priča o kamenom nebu i svetlucavom kamenu…

Onda ulazimo u Podvis, selo koje je nekada živelo od rudnika koji je danas ugašen. Ugašen je godinama, od kako se desila velika tragedija i kako je poginuo veliki broj rudara. Tu je čitavo rudničko naselje, stambene zgrade, koje su se sad oronile i ne liče ni na šta, a u po kojem stanu stanuje po koja stara osoba i gleda kroz prozor. Prolazimo ovu tugu i jad i srećemo dva momka i devojku, mrtvi umorni, crveni od sunca i od višanja. Bili su u berbu, u nadnicu. Objasnili su nam put, malo smo se našalili i krenuli smo dalje. Onda prolazimo preko pružnog prelaza, a rampa teška tonu i po, obeležena je fenjerom. Umesto semafora i svetala, nekada se, verujem ne sada, upali fenjer i služi svrsi. Došli smo do ogromne zgrade, veličine veće dvospratne kuće, ali samo goli zidovi, koja se nagnula za 60%, cela, iz temelja. Onda je krenula čista priroda i izvor za izvorom. Ubrzo smo izašli kod skretanja za selo Vasilj, i nastavili nazad ka Belom Kamenu. Na nekih 10-ak kilometara od tog sela, pogodite šta se dogodilo!!! Novi kamen rascvetao je moju spoljašnju gumu, samim tim i unutrašnju, i nastavak puta bio je u duhu pešačenja, ali i voženja „na bandaš“. Posle sat vremena hoda uzbrdo, stigli smo u Beli Potok. Prošli smo 20-ak kuća i nismo spazili ni jednog meštana, ni jedno aktivno domaćinstvo. Ugledali smo koku u dvorištu i rešili da tu potražimo pomoć, jer kontamo da tu neko živi. Sa prozora se začu „ljubazna“ starica: „Šta ‘oćete, kakvoj tražite!?“ Objasnili smo šta nam se dogodilo i da tražimo lepak, gumu, pištolj, šta god ima… 🙂 Rekla je da pomoć potražimo na drugom mestu, kod komšije, 10-ak kuća napred, pa levo ulica, na kraju ulice ima još jedno aktivno domaćinstvo, jedan starac, kaže on ima lepak u selu! Nadjemo mi starca i zamolimo za pomoć, a on nam na fenomenalnom svrljiškom kaže: „Nemam ja lepak, lepil sam jučer sandalU, istrošil s’m ga“  Ja ga priupitah očajno: „Pa dobro, je l’ znate gde možemo da nađemo lepak!?“ A on kaže: „Znam, u prodavnicu!“ Ja se kao kiselo nasmejah, u fazonu „dobra ti fora matori“, a onda shvatih da je deda mrtav ozbiljan. „ImamO mi zadrugu, gor kud Dom, sam’ raboti od 10-12h i navečer od 19-20h, al’ idite, okajte gi, će vi otvoru!“ I tako i bi, jedva nađosmo kuću, u moru praznih, u kojoj živi gazdarica, 40-ogodišnja ženica, najmlađa u selu, koja reče da sad i ne otvara prodavnicu od kako je krenulo svetsko prvenstvo u fudbalu, nego sedi kući, gleda utakmice, pa kad je pozovu, ona otvori. Ostalo ih je 100-tinak u tom ogromnom selu. Kupili smo super lepak, dala nam je nedostajući alat za rad i krenuli smo sa radom. Ispred Doma, za kratko vreme stvorila se publika, pročulo se da je neko stran u selu. Došlo je nekoliko deda da iskoristi priliku da popriča sa nama. Deda Dragoslav, malo nagluv, bio je pobednik: „Kude vi je dinamo?“ Živko mu reče: „Nema dedo, sad ima ovo svetlo na dugme, pretisneš i svetli, na baterije!„, a deda Dragoslav: „Dobro, pukla guma, al’ svetlo mora imate!“ Živko ustade i pokaza mu: „Evo svetlo, na dugme, je l’ vidiš?!“ Deda, kao da se zgranu kad vidi to, okrenu se i bez reči ode… Zid prodavnice bio je oblepljen umrlicama, brdo njih, bilo je jezivo. Autobus do Knjaževca nemaju, do grada mogu samo taksijem koji im uzima po 1000 dinara u jednom pravcu do grada. Telefone nemaju svi, samo mobilne, ovi mlađi, pa im oni zovu taksi po potrebi. Čuvaju stoku, ali mlekara ne dolazi, kažu ne isplati im se, pa mleko rasipaju ili hrane svinje njime.

Zelepismo gumu uspešno, i uz srah da svako kamenče može da izazove ponovo istu stvar, krenuli smo ka Galibabincu. Sreća, put je postajao mnogo bolji, a mrak je bio sve intenzivniji. S obzirom da je već pao kada smo bili u Radmirovcu, rešili smo da tu stanemo i prespavamo u „Dom prijateljstva“.

Usput smo sreli Bojana Duha, napred pomenutog trenera, koji nam ništa nije rekao, kada je čuo priču, ali je svojim izrazom lica reko da nismo normalni. 🙂

Ujutru smo ustali u pola pet, i po rosi krenuli nazad. Da ne bude monotono, otkazale su mi obe kočnice i spust do Donje Trnave nije bio ni malo interesantan, jer sam kočio patikom direktno na gumu. Popili smo guaranu u Vele Polju i to je bila jedina pauza. U Trnavi smo se rastali, Živko je produžio još 2 km do Mezgraje, a ja sam se istuširao, promenio stvari u rancu i nastavio za Paraćin sa drugarima iz NASUS-a, da delimo humanitarnu pomoć ugroženima od poplave, o čemu ćete čitati više na drugom mestu. :=)

Bilo je ovo jako uzbuljivo proputovanje, možda i najuzbudljivije, a i u kilomentrima najudaljenije. Ostalo nam je još samo malo, još dve destinacije i kraljica. Sa time ćemo ovu, prvu, biciklističku sezonu zatvoriti i nećemo više smarati, ja tekstovima, Živko slikama. 🙂

(Izvro FACEBOOK)