Nekoliko godina je bila bez posla, pošto je iz „Politike”, gde je bila jedan od urednika, otpuštena kao žrtva onih koji su na nacionalni dnevnik gledali kao na svoj politički plen.

Kada je polovinom devedesetih u posetu Srbiji, kao gost Srpske radikalne stranke dolazio lider ruske opozicije Vladimir Žirinovski, u događaj se uključio i tadašnji NIN i uputio dva novinara, među njima i Marijanu Milosavljević, sa zadatkom da intervjuiše istaknutog gosta iz Rusije.

Za tadašnjeg sekretara stranke i organizatora, a današnjeg premijera Aleksandra Vučića to je bio problem, jer termin za intervju je samo jedan, a već je popunjen. Odnekud se u tome času tu stvorio i Vojislav Šešelj i zagalamio da su ga čuli ne samo svi radikali, nego valjda i u obližnjem DSS-u: „Marijani Milosavljević obezbediti razgovor sa Žirinovskim. Ako treba otkazati druge razgovore. Je l’ vi znate kada sam izašao iz zatvora i da je Marijana sa mnom prva napravila intervju i objavila u „Startu”?! Zatvorio vrata za sobom, ostavivši mladoga sekretara da nesrećnom kolegi novinaru saopšti kako njegov već zakazani intervju sa ŽirinovskMarijanino mesto pod suncemim mora da otpadne, u korist novinarke NIN-a.

Značaj ovog događaja može da razume samo neko ko zna kakvo je formacijsko mesto u jugoslovenskom žurnalizmu imao zagrebački „Start” osamdesetih godina, i šta je veliki intervju koji je napravila 22-godišnja novinarka značio za akademskog čudaka iz Sarajeva koji je bio poznat tada samo po tome što je zbog nekakve ne baš jasne političke afere zaglavio godinu dana u Zenici.

Kasnije je Marijana, iako jedan od urednika „Indeksa 202”, propustila priliku da bude u generaciji onih koji su učestvovali u osnivanju Radija B 92, a zatim i Radio Indeksa. Učinila je to jer je rešila da se okuša u NIN-u, a svoju odluku je tada obrazložila sa: „Vreme je da odrastem.” Makar je trpela zadirkivanja zbog „starmalog” objašnjenja, danas je jasno, a bilo je jasno i tada, bila je potpuno u pravu.

Nekoliko godina je bila bez posla, pošto je iz „Politike”, gde je bila jedan od urednika, otpuštena kao žrtva onih koji su na nacionalni dnevnik gledali kao na svoj politički plen. Nije da im se Marijana nešto naročito zamerila svojim pisanjem, ali ti ljudi imaju čulo da osete one koji su imuni na pritiske i nepodložni vanprofesionalnim uticajima. Da, takvih ljudi ima, mada izgleda da ih nema, a to je zato što se za nekog od njih dozna tek kada donira bubreg.

Nekoliko godina je novinarski preživljavala, bez mnogo gunđanja, tako što su joj prijatelji, koliko su i oni mogli, pronalazili po malo prostora u ponekim novinama i na radiju. Tražeći sebi mesta pod suncem, postala je i jedan od osnivača nevladine organizacije za borbu protiv korupcije, šire poznatu kao „Portal ’Pištaljka’”.

Ima neke ironične pravde što danas radi u Agenciji za borbu protiv korupcije pošto oni koji je poznaju znaju za njenu moralnu isključivost. Reklo bi se, ne tako retka osobina, ali razliku čini to što svoj ultimativni pristup životu Marijana praktikuje počev od sebe.

Piše: Srboljub Bogdanović
(Politika)