Priče o staroplaninskim vampirima i sad, kao i pre, žive i prenose se na potomke. Ljubomir Kostadinović kaže da je na svojoj koži osetio nečiste sile.
SVE teče, sve se menja, osim priča o staroplaninskim vampirima, koje se mogu i dan-danas čuti u izvornim verzijama: baš kao i pre pedesetak ili više godina, kada su ih od svojih predaka, uz ognjište ili petrolejku iskolačenih očiju i poluotvorenih usta, slušala musava, odrpana i zapuštena deca u selima rasutim od Temske do Dojkinaca. Nekadašnja deca postala su starci, koji svojim kompjuterski prepismenim potomcima prenose do tančina ono što su slušali tokom dugih zimskih noći, ali i leti za vreme punog meseca.
Jedan od onih koji je, kako kaže, i na svojoj koži osetio nečiste sile, i od čijih priča se poduže kosa na glavi je Ljubomir Kostadinović (65) iz srednjovisočkog sela Pokrovenik.
– Svako selo ima svoja mesta gde se obično javljaju vampiri. U ovom kraju su to Zli dol, Topila, Bresje, Dol, Mrtvački most i još neka. Kao po pravilu, na tim mestima postoji neka voda, vrba, brest ili slično drvo. Od starih ljudi u selu sam slušao da se, na primer, u mestu Dol, oko ponoći najpre čuje jareće meketanje, zatim konj kako rže, a na kraju pseći lavež. Kod nišorske česme se, na primer, javlja prelepa plavokosa devojka. Na tom mestu su patili mnogi vodeničari koji bi odocneli sa svojom meljavom, nakon čega bi se uputili u nekoliko kilometara udaljeno selo. Bilo je ljudi koji bi se jedva dovukli do sela da bi zatim od straha umrli, kao i onih koji nikada više, nakon susreta sa vampirom, nisu izašli u polje jer su teško pobolevali i umirali – priča ovaj živahni penzioner koji je bar pola života proveo noću tumarajući dubodolinama za zalutalom stokom ili nekim neodložnim poslom.
Pojava vampira u raznim oblicima, veli on, do sedamdesetih je bila gotovo redovna pojava jer je cela planina bila u mraku: nije bilo struje, puteva, vozila i motora vrlo malo. U krevet se išlo sa prvim mrakom, a ustajalo posle prvih petlova. Kostadinović je poslednji susret sa, kako kaže, „alama“ imao pre desetak godina, kada se po punoj mesečini vraćao iz mesta Zapadje. Tada je doživeo susret usred noći sa jednim „gospodinom“ višim od dva metra, odevenim u lepo crno odelo sa kravatom.
– Kada sam ga sreo na putu, na pamet mi nije palo da je reč o vampiru. Išao mi je u susret i ja sam mu se uljudno javio, pitajući ga: „Kojim dobrom, gospodine, u ovo doba noći?“ Ćutke me je mimoišao i odjednom se na njegovom mestu pojavio lovački pas. Tek tada mi je sinulo u glavi da tu nisu čista posla. Nekako sam upalio sam bateriju, a on se potpuno izgubio. Jedva sam stigao kući i od tada više ne putujem noću – zaključuje ovaj Staroplaninac, koji kaže da i životinje poput goveda ili konja odlično osećaju vampira. Tada obično stanu kao ukopane i ne pomeraju se dok opasnost ne prođe.
IGLA U PETI
Prema verovanju u ovom kraju, vampiri se obično javljaju neposredno nakon nečije smrti. Jedan od uslova da se neko povampiri je da telo mrtvaka na odru preskoči mačka, da neko neposredno nakon sahrane prekorači njegov grob, ili da mu se, pre sahrane u petu ne pobode oveća igla. I dan-danas u selima, na onaj svet se odlazi sa iglom u peti, da bi se osujetilo ustajanje i koračanje, odnosno hodanje. Lek protiv vampira, kažu gorštaci, jeste krst koji se nosi pri sebi, šibica ili upaljač kojim bi se osvetlio, ili glogov kolac koji se nabije u grob „osumnjičenog“. Pre desetak godina u ovdašnjem opštinskom sudu se vodio spor upravo zbog glogovog kolca koji je pobijen u grob jedne žene.
Izvor: Večernje Novosti
