Po definiciji, ljubav je stanje jake emotivne naklonosti prema nekom ili nečem, kojim se iskazuje naklonost, ljubav kojom drugima želimo pomoći, temelj svakog zajedništva, zatim, premaunutrašnjoj lepoti, pa i prema samoj ideji lepote. Ljubav, uključuje milosrdnost, zauzimanje ibrigu, iskazana kao filija (υιλία), eros (ἔπωρ), agape (ἀγάπη) storge (στοπγή).i ksenija (ξενία). Mržnja je osećanje intenzivne odbojnosti prema nekom ili nečem. Smatra se da je mržnja dugotrajno osećanje, mnogi psiholozi smatraju da je to više trajni stav osobe nego (privremeno) emocionalno stanje.
Kroz istoriju, različiti filozofi su davali različite definicije mržnje i njenih uzroka. Još je indijski filozof Sidarta Gautama istraživao poreklo mržnje, zaključujući: “Mržnja se nikad ne smiruje mržnjom, već jedino njenim odsustvom”. Ovo je večni zakon. O međuprostoru između dve kategorije, što ga svi u manjoj ili većoj meri zauzimamo slobodno birajući svoj koloristički tonantagonizma ili nevoljno pristajući na njega, autor romana “Između ljubavi i mržnje”, Bobica Ranđelović dinamično pripoveda, retrospekcijom napunjenom specifičnim karakterima izapletima čiji ritam udara po istorijsko – literarnoj istini oživljavajući prošlost, prožimajućistvarnost i fikciju.
Autor vešto tka narativne niti, koje sudbinu glavnih junaka i sa njima povezanih ličnosti preplićekroz dva perioda. Istorijsku pozadinu štiva čini građanska Srbija u periodu pre Prvog i između dva velika rata, dok je drugi nivo radnje smešten u vreme i prostor za vreme i neposredno posle Drugog svetskog rata. Naizmenično vodeći glavne likove ovog romana, dve Olge, baku i unuku, njihove ljubavi, Zariju Markovića i Marka Bogdanovića, kao i prateće ličnosti, kroz ove scenografije, Bobica Ranđelović slaže dramatičnu atmosferu oko zapleta, povratnih zapleta i neočekivanih raspleta, stilski čistom prozom kao kockicu, deo književnog mozaika kojom pripoveda o velikom stradanju srpskog naroda u ratu i miru, duboko se uživevši u sudbine, kakoobičnih ljudi, heroja, krivaca i ubica “ostrvljenih mimo svake zapamćene mere i ljudskog poimanja”.
Ljubavna priča? Njeni su glavni ženski likovi nagnuti u taj odnos, i taj je odnos s druge strane, nagnut u njih, na svim stranama se događa njeno dramatsko prožimanje, muškarci nespremni zaiskren pristup tom osećanju, razgovor koji ne štedi nikoga, privid, koji obnavlja i leči, potiče ipokreće, do ponora i ponovnog sunovrata, do ubistva… Bobica Ranđelović u ovom je romanu posmatrač, ne arbitrira i ne nameće svoje mišljenje. Njen jezik je elastičan, nepretenciozan, i opušten, štivo “Između ljubavi i mržnje” je višeslojno kompleksno struktuirano, ovde je zanimaju i sudbine i odnosi onih drugih koji zagovaraju apologiju kukavičluka. Mržnja? Bratoubilaštvo? Ovo je i snažan i potresan roman o ratu, ljudima njime zahvaćenim, njihovim snovima koji su ostali negde duboko ispod naslaga brutalnosti i nepravde u koju su bili bačeni.
U autoričinom su fokusu nesretnih analiza koje se temelje na snažnom i krajnje iskrenom poniranjuu dubinu međuljudskih odnosa, a psihološki okvir priče intimni je i mnogim dilemama ispunjen svet nekoliko likova, što za posledicu ima razotkrivanje društvenih anomalija. Istorijat uništenih porodica, ljubav pomešana s mržnjom, koju u sebi nosi glavna junakinja, koju pamti i ponovo u mislima a i realnosti proživljava, tu ponovljenu priču izneverenih osećanja njene bake – imenjakinje – sve je to prikazano s halucinativnom jasnoćom prepoznavanja u ovom romanu. Lepša od ljubavi prema prijatelju je ”ljubav prema neprijatelju”, jer ona čoveka izdiže iznad svih zemaljskih bića, ona je njemu svojstvena, jer izvire, samo iz ljudskog osećanja.
