Život u gradovima uvek se razlikovao od onog u selima. Ipak, ta se razlika mnogo manje primećivala u odnosu sela i onih naselja koja su, iz dana u dan, postajala sve razvijenija – rudarska naselja kakva su bila Bor, Majdanpek i Vina u knjaževačkom kraju.
Pišući o razvoju zdravstva u Knjaževcu* Dragan M. Ivanović dao je veoma ilustrativne opise života sredinom dvadesetih godina prošlog veka. Iz njih se jasno vidi da ponašanje gradskog stanovništva, koje bi trebalo da je prosvećenije i na većem kulturnom nivou od onog stanovništva na selu, često nije u skladu sa higijenskim propisima.
Elem, u jednoj naredbi Suda opštine Knjaževac, od 24. februara 1925. godine, stoji „šta sve pojedini nevaljali i nesavesni ljudi čine“, a što je protivno zakonima, moralu i narodnom zdravlju. Na primer, jedni usred varoši drže svinje, a drugi su napravili torove i čuvaju po stotinu i više brava ovaca. Treći svoje ulice, avlije, pomijare, kazane, nužnike ne čiste, niti đubre na određeno mesto izvoze, već ga spaljuju u varoši i proizvode smrad, a četvrti đubre i kojekakve strvine bacaju pored Timoka ili u Timok, po ulicama, putevima ili praznim placevima. Peti čuvaju pse tako da ih puštaju da skitaju po varoši i polju… Neki od mehandžija, kafedžija, kasapa, aščija, piljara, i njima slični, imaju u svojim radnjama poslugu, koja boluje od škrofula, jektike i drugih kojekakvih zaraznih bolesti. Svi pomenuti su isuviše nečisti, a prodaju i pokvarena jela i pića što često biva razlog trovanja i zaražavanja zaraznim bolestima. Šta tek reći o pekarima koji su mesili hleb zahvatajući vodu iz Timoka.
Kada je reč o zdravstvenim prilikama, postoje opisi i onih koji se bave klanjem stoke. Oni to čine „kad hoće i gde hoće“, a stoku pre klanja ne pregleda marveni lekar ni kmet, pa se često događa da prodaju pokvareno meso. Žene pored česama i bunara peru sudove, veš i splačine prosipaju. Opisano je i da ima takvih koji goli kupaju konje, ili se goli kupaju na mestima kud prolaze žene, a ima i onih koji radi svog uživanja pucaju oružjem i raketama.
Higijena u javnim objektima bila je na veoma niskom nivou. Kafane i gostionice, ćevabdžinice, kasapnice, aščinice i mlekarnice bile su često neokrečene, sa prljavim nameštajem, a oni koji su u njima radili, takođe su bili nezdravi i najčešće u prljavim odelima.
Slično stanje bilo je i u drugim varošima. Česte su bile epidemije crevnih i kapljičnih zaraznih bolesti. Kad god bi se dogodile, hitno su formirane komisije koje su predvodili lekari i sreski sanitetski referenti, sa zadatkom da pregledaju varoš i utvrde higijensko stanje.
„Krajinske novosti“ broj 18/III od 18. novembra 1932. godine*, pisale su o „sanitarno-policijskom pregledu varoši“, a rešenjem načelnika sreza negotinskog formirana je komisija koja je bila u obavezi da pregleda svako dvorište, javne lokale, ulice i kasapnice.
* Dragan M. Ivanović, „150 godina bolnice u Knjaževcu“, Knjaževac 2001.
* „Krajinske novosti“ broj 18/III od 18. novembra, Negotin 1932.
