Neverovatna priča: Kada je vraćen stari krst, posle dve nedelje stala je kiša

Da li je reč o slučajnosti ili nečemu što meštani i danas prepričavaju kao pravo čudo? U selu Plužina, nadomak Svrljiga, već više od pola veka živi priča koja se i danas prenosi s kolena na koleno.

Tokom obilaska svrljiških sela i snimanja priča o ljudima, običajima i tradiciji, imao sam priliku da posetim Plužinu, selo udaljeno svega nekoliko kilometara od Svrljiga. Tamo me je ugostio predsednik Mesne zajednice Siniša Milosavljević – Siki, vredan domaćin, pošten čovek i veliki radnik, koji mi je, uz gostoprimstvo po kojem su svrljiška sela nadaleko poznata, ispričao jednu neobičnu priču.

Prema njegovim rečima, pre 54 godine meštani su odlučili da iz centra sela izmeste stari krst koji je decenijama stajao na svom mestu. Krst je prenet u blizinu tadašnje mesne kancelarije, verujući da će to biti bolje rešenje.

Pročitajte iKrst zapis, kiša koja je padala dve nedelje i verovanje koje se čuva generacijama

Međutim, kako priča kaže, odmah nakon toga usledilo je nešto što je mnoge uznemirilo.

Kiša je padala danima, zatim nedeljama. Punih 14 dana nije prestajala. Nevreme, pljuskovi i oblaci smenjivali su se bez predaha, a meštani nisu znali kako da objasne ono što se događa.

Stariji ljudi u selu tada su predložili da se krst vrati na mesto gde je godinama stajao, u blizini starog crkvišta. Verovali su da je upravo njegovo pomeranje narušilo nešto što nije trebalo dirati.

Kako kaže Siniša Milosavljević, meštani su poslušali savet svojih predaka i vratili krst na prvobitnu lokaciju.

Već narednog dana nebo se razvedrilo, a kiša je prestala.

Da li je to bila slučajnost ili nešto što nauka ne može da objasni, svako će proceniti za sebe. Ali u Plužini ovu priču i danas pričaju sa istim uverenjem kao i pre više od pola veka.

Boravak u ovom selu bio je mnogo više od obične posete. Uz domaćinsku atmosferu, razgovor sa Sinišom Milosavljevićem i njegovom porodicom, čuo sam još mnogo zanimljivih priča o prošlosti, običajima i životu ljudi u svrljiškom kraju.

Upravo ovakve priče čuvaju identitet naših sela i podsećaju nas da se tradicija, verovanja i sećanja ne nalaze u knjigama, već pre svega u ljudima koji ih i danas prenose novim generacijama.

Izvor: Marko Bubamara