Jeftin ručak i jedno piće, taksi od centra grada do aerodroma ili šišanje u kraju – koliko danas vredi hiljadu dinara u novčaniku?
Crvena novčanica sa likom Đorđa Vajferta 2003. godine puštena je u promet. Tada je vredela 14 evra, a danas oko osam. Ipak, i tada koliko i sada predstavlja najmanji zajednički sadržilac novčanika čoveka koji želi da zadrži sigurnost kad kroči pred rafove u prodavnicama.
– Ako nema ni hiljadarku u džepu, čovek gotovo može da smatra da su mu džepovi prazni – kaže Ratko Božović, sociolog.
Hiljadu dinara je minimum novca koji stvara neku sigurnost: da se nije “bez prebijenog dinara”, ali se i ne razbacuje. Nekima je taman za tri dana ako se pravilno rasporedi, drugima vredi isto koliko i 100 dinara.
– Vredi mi kao jeftin ručak u restoranu uz jedno piće. Ili kao najjeftiniji džak hrane za psa – kaže Maja K. (26).
Međutim, više nego vrednosni, hiljadarka ima psihološki značaj.
– Čovek je navikao da mu 1.000 dinara nešto znači. To je psihološka stvar, nije vrednosna. On veruje da još nešto drži u ruci. I dok ima te hiljadarke, veruje da nije baš izgubljen slučaj. Ljudske navike su čudo – ističe sociolog Božović.
Ako se potroši i ta jedna, sve je izgubljeno. Božović zato smatra da je najteže odreći se ove novčanice, jer je najgore imati pa nemati. “Manje od toga gotovo je ništa. Hiljadarka znači da imam makar nešto. Deo je nekakve čovekove potrebe da kaže da nešto ima.”
A imati hiljadu dinara nekada i sada veoma se razlikuje. Menjali su se kursevi dinara, cene namirnica, ali crvena novčanica ostala je neka norma kojom se meri odlazak u prodavnicu.
– Sa 1.000 dinara čovek može da zadovolji neku svoju potrebu. Kada je tu, drži nešto u ruci. To je ipak trenutak male sigurnosti. Mali ljudi imaju i male potrebe, zato im i ona znači nešto. Velikim parajlijama ne znači ništa. I to je kriterijum. Treba uspostaviti razliku između materijalnog i psihološkog osećanja da nemaš ništa – dodaje Božović.
I dok se 2008. godine za jednu crvenu novčanicu mogao napraviti obilan ručak, sada mora da se prištedi, jede manje ili troši više.
– Pre sedam godina za hiljadu dinara mogla sam da spremim cele lazanje. Potrebne namirnice: paradajz, kore, mleveno meso, mleko i kačkavalj mogla sam da kupim za 700-800 dinara. Sad mi za iste namirnice treba minimum 1.500 dinara – kaže Mirjana Jovanović iz Beograda.
Muka je veća ako je u kući i beba. Nijedan dan ne bi mogao da se popuni sa hiljadu dinara u budžetu.
– Ako dodam još sto dinara, to mi je pakovanje pelena za bebu – kaže Jelena sa Novog Beograda.
Mladi se pak ne bune ako im roditelji dnevni džeparac odrede ovom novčanicom. Dok ih kod kuće čeka ručak, sok i nešto slatko, jedna crvena je više nego dovoljno za provod.
– Uh, sa soma dinara sam na konju – kaže Dejan (19).
Ali ako svi u kući treba da jedu, od ove novčanice se neće najesti.
– Ako želim da spremim doručak za mene, muža i dete, za 1.000 dinara ne mogu da kupim sve namirnice da svi jedemo – navodi Ivana R. iz Mirijeva.
Luksuz bi bio pomisliti da se sa osam evra može pazariti i komad garderobe, osim na debelim sniženjima kupovinom džempera kad prođe zima, haljina kad pada sneg ili kada se ponešto izbunari u radnjama sa polovnom garderobom.
(Blic)
