Kreativna radionica u okviru projekta ‚‚Škola je jaka do poslednjeg đaka“ uspešno radi na seoskim područjima u Podvisu i Vasilju. Tim povodom prenosimo vam deo atmosfere i tekstove koji su deo radionce.

Da je u ranijem periodu bilo mnogo više ljudi na selu, dece, da je škola bila punija đaka, dokazuju stranice prošlosti, koje je za našu redakcijisku radionicu pripremila učiteljica Dijana iz Vasilja.

Poznato je da je Zaglavak tek 1291. godine potpao pod vrhovnu srpsku vlast, za vreme vladavine kralja Milutina. Tada su formirane škole manastrirskog tipa, kao prirodna posledica tadašnjeg delovanja Rastka Nemanjića. Za vreme vladavine cara Dušana, srpski narod dostiže vrhunac svoje prosvećenosti. Manastir Manasija je bio rasadnik srpske pismenosti i umetnosti. Preko kaluđera i sveštenika, ove dve duhovne kulture su zalazile u sve krajeve, pa i u naš-Zaglavak.

Najjači dokaz o prvom postojanju pismenosti ovog kraja je poznati rukopis „Svrljiško jevanđelje“ iz 1270. godine.

Veruje se da je postojala jedna škola u Manastiru Svete Trojice, kod Donje Kamenice. Zaglavak je, nešto pre 1459. godine, pao Turcima u ruke, a oni o prosveti nisu vodili računa. Tek nakon oslobođenja Timočke Krajine od Turaka 1833. godine, moglo se pomišljati na otvaranje škola u Zaglavku.

U prilogu „Iz prosvetne hronike Timočke Krajine“, profesor Jeremije Živanović kaže:

„Sa mnogo verovatnoće, može se reći, da se koji mladić učio u manastirima knjaževačkim, Svetom Vasiliju i u manastiru Svete Trojice. Iz tih manastira u prvoj polovini XIX veka, preseljene su škole u obližnja sela. Dužnost učitelja vršili su sveštenici.“

Ovde je nejasno spomenut manastir Svetog Vasilija, jer takav manastir nije postojao. Kasnije je utvrđeno da je profesor Živanović pisao o crkvi kod Vasilja, koja je imala obeležje manastira.

Knez Miloš, možda zato što je i sam bio nepismen, znao je značaj pismenosti za narod, pa je naredio da se škole otvaraju svuda gde je to bilo moguće. Slaba finansijska moć države i nedostatak stručnog nastavnog kadra, ometali su razvoj i rad ovih državnih škola. Nešto bolje je bilo tamo gde su otvarane privatne škole, koje su izdržavali imućni ljudi okolnih sela. Najbolje uslove za rad imale su škole pri manastirima.

Sretenjakim ustavom, 1835.godine, ustanovljeno je prvi put Ministarstvo prosvete i crkvenih poslova, a Narodna skupština je odredila delokrug rada. Na osnovu te odluke , otvorna je škola u Gurgusovcu, kao i dve privatne manastirske škole, kod manastira Svete Trojice u Donjoj Kamenici i kod crkve u Vasilju. Ove škole su podelile Zaglavak na tri, skoro srazmerna, teritorijalna dela. Prema obnovljenom letopisu škole, spominju se tri školske opštine Okruga gurgusovačkog.

Vasiljska školska opština bila je najveća. Ona je u tom periodu zahvatala devetnaest sela: Vasilj, Balanovac, Rgošte, Banjski Orešac, Valevac, Lepenu, Donju Sokolovicu, Bučje, Zubetinac, Vlaško Polje, Zorunovac, Slatinu, Vinu, Bulinovac, Šuman Toplu, Skronicu, Beli Potok, Greznu i Glogovac. Školovanje je trajalo tri godine. Škola je bila smeštena u crkvenom konaku. Smeštaj dece i učenje bilo je internatsko. Svi roditelji su mesečno za svoje dete donosili 22 oka brašna, sira, mesa, masti, krompira, pasulja… Posteljine su donosili od kuće, a bilo je nešto i od kuhinjskog nameštaja. Škola je imala svog čuvara.

Prvi učitelj u školi pri manastiru u Vasilju bio je pop Matija Popović. Deca su na prvoj godini svog školovanja imala tri predmeta: bukvar sa „titilom“, račun i nauku o veri. Na drugoj godini bili su zastupljeni : časlovac, račun i nauka o veri.

Na trećoj su deca izučavala: psaltir, račun, katihizis, zemljopis i istoriju. Bilo je zastupljeno i čitanje apostola u crkvi. U ovoj prvoj fazi rada, sve do preseljenja škole u selo 1853.godine, nije bilo nikakvih zastoja u radu. Škola je održavana o trošku imućnih ljudi, jer su jedino oni slali decu u školu i mogli im obezbediti izdržavanje. Nastavno-vaspitni rad se usavršavao, tako da su škole dobile prve štampane udžbenike „Srpski bukvar“ i „Malu čitančicu“.
Smatra se da je škola 1853. godine prebačena u novosagrađenu zgradu, u centru sela i tu ostala do 1876. godine, kada su je Turci spalili. Školska zgrada je bila velika i svetla, sagrađena od slabog materijala i izdignuta na metar od zemlje, zbog močvarnog i vlažnog zemljišta, na kome se nalazila. Nakon spaljivanja, u periodu od 1876.godine do 1886. , škola nije radila, a bilo je nekoliko važnih promena u sistemu rada postojećih škola u ovom kraju.

Nova školska zgrada u ovom selu, završena je 1885. godine. Sagrađena je po svim pedagoškim pravilima i bila jedna od tri školske zgrade tog tipa u Knjaževačkom okrugu. Od te godine, pa do danas, nastavno-vaspitni rad u Vasilju se u toj školi ne prekida. Zidine ove škole oslikane su osmesima generacija, koje je nesebično primala i ispraćala.
Danas, ovu školu pohađa jedanaestoro učenika. Raduje nas podatak da se broj učenika poslednjih godina povećava.
Rad u kombinovanom odeljenju je kombinacija kreativnosti, razumevanja i dobre organizacije. Različite generacije, različiti programi, različite lekcije….Ista učiteljica u istoj učionici…

U toj učionici sam i ja sricala prva slova i učila brojeve. Rođena sam u ovom selu, nasledila svog učitelja, a radim sa decom svojih školskih drugova i drugarica. Doza odgovornosti i emocionalnosti kojima je protkana ova činjenica , naš obrazovno-vaspitni rad čini još zanimljivijim. Nesebična podrška i pomoć stručne službe i kolega iz matične škole, kao i članova lokalne samouprave nam u mnogome olakšavaju život u izdvojenom odeljenju. Vođeni ciljem da ova deca postanu pošteni ljudi, ulažemo svoju sadašnjost u njihovu budućnost, a to je ono što će ojačati i produžiti opstanak seoskih škola.

Učiteljica

(Ovi tekstovi su deo projekta ‚‚Škola je jaka do poslednjeg đaka“ koji je sufinansiran iz javnih sredstava Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije, a ima za cilj da u skladu sa Zakonom o javnom informisanju doprinese većoj vidljivosti školstva u Opštini Knjaževac, pogotovu na seoskom području, kao i širem informisanju javnosti o ovom kraju).