Još jedna knjiga iz radionice knjaževačkog Književnog kluba „Branko Miljković“. I opet iz edicije jubileja, povodom pedesetogodišnjice od osnivanja. Ovaj put na „narodnom jeziku“.
Jezik se, sa stanovišta njegove uloge u kulturi svake ljudske zajednice, definiše širokoopisno kao’kulturna smotra naroda’, jer se kulturne vrednosti naroda (književnost i dr.) ostvaruju pre svegajezikom i u jeziku. Te i mnoge druge definicije ne govore dovoljno o suštini same pojave, onjenom unutrašnjem ustrojstvu i njenim funkcijama jer jezik je u isto vreme i psihološki,neurološki, društveni, etnički, i semiološki, komunikološki i kulturološki fenomen, može sedefinisati iz različitih aspekata. kao složen sistem znakova sa i bez pravila za njihov izbor, kombinovanje i upotrebu kao narodni, književni i standardni.
Narodni jezik naziva se u našoj lingvističkoj literaturi još i dijasistem ranga jezika, a skup jegovora ili dijalekata koji po nekim svojim bitnim karakteristikama određene teritorije, pre svegapo zajedničkoj supstanci i strukturi, predstavljaju celinu i razlikuju se od drugih, susednihdijalekatskih sistema, tj. od susednih jezika, čak i na prostoru jedne opštine, iako tu, kad je reč osrodnim nema oštrih granica, upotreba jezičnih sredstava određena je pretežno svrhomsaopštavanja. – kaže recezent ove knjige Nebojša Đorđević.
Autor poetske knj ige na dijalekt u „Slaćkove šaljive i reklame“ Slađan Ilić, potiče sa teritorijegde su bile u upotrebi podvrste prizrensko – timočkog govora, pa time i timočko lužničkogdijalekta, tkz. torlačkog. Međutim, mora se voditi računa o tome da se ne radi ni o kakvojetničkoj niti jezičkoj posebnosti, budući da se prividna osobenost ove dijalekatske oblasti zasnivazapravo na svojevrsnoj kombinaciji jezičkih odlika koje su rasprostranjene znatno šire, kao i datreba uzeti u obzir i osobena svojstva i različitost.
Termin torlački se kao atri bucija dijalekta nije docnije ni mogao uklopiti u naučni term inološkisistem srpske dijalektologije, koji sadrži dvodelne nazive dijalekatskih jedi nica.
Knjiga Slađana Ilića „Slaćkove šaljive i reklame“, kao što je i rečeno u samom naslovu, pisanana pomenutom dijalektu tretira duhovite pesme, kojima je cilj da se na takav način istaknu,pohvale ili zasmeju i ismeju lični ili društvani odnosi. Bliskost lirike i muzike ogleda se u samojnjenoj strukturi i organizaciji, u leksici, sintaksi i zvučanju. U toj bliskosti leži jedna od njenihbitnih odlika — pevljivost. U središtu lirskog interesovanja jeste čovekov intimni svet, koji jebogat, raznovrstan i protivrečan. Ali lirika ne zapostavlja ni spoljašnji svet bilo kao autonomnitematski krug, bilo kao refleks ličnog i intimnog pitanja, htenja, raspoloženja i osećanja. Njihautor iskazuje u prvom licu kao lirski subjekt koji je u samoj pesmi — on je taj koji kazuje, doživljava, misli, raduje se, pati, strepi u pogledu i shvatanju i u ime narodnog koletkiva.Opisane životne situacije, predočena htenja i potrebe. jednostavne su po formi i izrazu, a sobzirom na opseg skale šaljivog osećanja i raspoloženja, na veliki broj životnih situacija ukojima opeva izražene ispovesti duše o njenim uzbuđenjima povodom raznih doživljaja, čak ionih najsitnijih i najličnijih, Slađan Ilić uspeva da nam dočara svoj veseli svet na interesantannačin.